GRAD KOJI NESTAJE! Petrovac na Mlavi: Ko će ugasiti svetlo?

Preteča grada Petrovca na Mlavi, selo Svine, prvi put se u pisanim izvorima pominje još 1820. godine, a selo se nalazilo na levoj obali reke Mlave. Posle par desetina godina i na desnoj obali formirano je naselje koje je dobilo ime Petrovac po Milutinu Petroviću, bratu hajduk Veljka Petrovića. Mesto se postepeno razvijalo i vremenom su bilo kakve granice izmedju Svina i Petrovca nestale. Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka meštani Petrovca i okoline počeli su da odlaze najviše u zapadne zemlje ali i u Rusiju na takozvani privremeni rad koji je uglavnom trajao do penzionisanja. Praksa je bila da roditelji odu, a da decu ostave babama i dedama na čuvanje te su deca pohadjala školu u našoj opštini i vaspitavala se u duhu lokalne tradicije. Zbog ovakve prakse Petrovac tih godina nije izgubio previše stanovnika. I sklapanje brakova je u to vreme bila češća pojava, a samim tim je bilo i više dece. Iako odliv stanovništva iz petrovačke opštine ustvari nikada nije ni prestajao, on se u poslednjih nekoliko godina pretvorio u potpunu demografsku katastrofu našeg malog grada. Ako je sedamdesetih i osamdesetih godina nepisano pravilo bilo da odlaze samo roditelji, sada to nije slučaj. Ovoga puta odlaze cele porodice i to sa namerom da se više nikada u Petrovac ne vrate. Ni u penziju. Većina onih koji su se u ono vreme odlučivali za odlazak bili su ljudi nižeg obrazovanja koji u Petrovcu nisu mogli da nadju adekvatno plaćen posao. Medjutim, poslednjih godina odlaze uglavnom obrazovani ljudi i kvalifikovani radnici. Izgleda da su sasvim u pravu oni koji se plaše da uskoro Petrovčane neće imati ko adekvatno da leči niti će biti majstrora za bilo šta stručno što u kući ili na kući treba uraditi, a treba reći da je slična situacija i u ostatku Srbije. Postavlja se pitanje šta je uzrok svemu pomenutom? Prevashodno, uzroke treba tražiti u dugogodišnjoj nebrizi svih vlasti u Petrovcu na Mlavi za opstanak nekadašnjih fabrika, ali i u nedostatku novih investicija. Svedoci smo toga da je prethodna vlast u kojoj su prednjačili socijalisti vrlo malo učinila na tom planu uspešno privatizujući jedino mlekaru, dok su u njihovo vreme skoro sve petrovačke fabrike doživele kolaps. Doduše, treba naglasiti da je cela Srbija u to vreme prolazila kroz težak period sankcija i ratova u okruženju. Naprednjačka vlast koja je zaposela opštinske fotelje posle socijalista, u saradnji sa mešavinom pobegulja iz Demokratske stranke i SPO-a, kako se i očekivalo, takodje gotovo ništa nije učinila na razvoju investicija u opštini Petrovac na Mlavi. Izuzetak je otvaranje fabrike peleta u bivšoj fabrici nameštaja „Javor“. Tu je zaposleno oko 30 uglavnom mladih ljudi što jeste za pohvalu ali se postavlja pitanje cene koju za to plaćaju homoljske i braničevske šume. Javna je tajna da u svrhu proizvodnje peleta bez ikakve kontrole nestaju prvoklasne, stoletne šume istoka Srbije dok šumari, policija i ostali nadležni okreću glavu. Na vapaje očajnih meštana niko ne reaguje niti obraća pažnju. Šume se seku preko dana, a kroz Petrovac hiljade i hiljade kubika bez prestanka prevoze uglavnom noću jer je procenjeno da ova vrsta ekocida izuzetno iritira Petrovčane, što je i sasvim opravdano. U sećanju Petrovčana ostala su duboko urezane fraze i obećanja lokalnih naprednjaka iz prošle predizborne kampanje od kojih su dve najčuvenije. Jedna od njih je da je za Petrovac na Mlavi u to vreme postojalo izuzetno interesovanje investitora ali da je tadašnji predsednik opštine od svih njih pre investicija zahtevao da ga novčano podmite, pa da im on posle toga dozvoli da investiraju. To je, po naprednjacima, odbijalo investitore. Druga, sada već antologijska priča koja će, kako se i očekivalo, ostati bez epiloga je da će oni, naprednjaci i lažne demokrate i SPO-ovci kao koalicioni partneri, izgraditi industrijsku zonu i napraviti čudo u Petrovcu. Za taj spin im je zgodno poslužila i bivša vojna kasarna u kojoj su, na rečima, izgradili kule i gradove, a u praksi korov i zmijanik. Meštani malte ne sa zebnjom očekuju da iz te „prašume“ uskoro iskoči neki lav i da, ne daj Bože, nekoga pojede. Ne zalazeći u to da li je priča o traženju mita bivšeg predsednika opštine od potencijalnih investitora bila tačna ili ne, a pod pretpostavkom da je sadašnja vlast poštena i da mito svakako ni od koga ne traźi, nameće se prosto pitanje – gde su onda ti investitori? Evo, vi sada ne tražite da vas iko podmiti, gde se dede ta vaša industrijska zona iz predizborne kampanje od pre četiri godine?

Prosečno inteligentan Petrovčanin iz svega može izvući samo dva zaključka. Ili je bila laž da je traženje mita bio razlog nedolaska investitora u vreme prethodne vlasti ili i ova vlast traži svoj deo „kolača“ od onih koji bi eventualno svoj novac želeli da uloźe u Petrovac na Mlavi.

Ipak, pre će biti da je u pitanju nešto sasvim treće, a to je da je Petrovac dosta udaljen od auto puta i drugih važnih saobraćajnica i da je potreban veliki napor da bi se bilo koji investitor privukao, a na taj način i meštani zadržali u
Petrovcu, posebno mladi. Očigledno je da nijednoj vlasti to do sada nije bio
prioritet jer u svemu tome nema dovoljno para za povećanje njihovog ličnog budžeta. Mnogo je lakše trošiti milione evra iz republičke i opštinske kase na besmislene infrastrukturne, naizgled grandiozne projekte, koji se po pravilu poveravaju unapred pripremljenim ponudjačima na nameštenim tenderima. Na taj način veliki deo novca završi u džepovima vlastodržaca. Zašto bi se onda oni bavili investicijama i trošili svoje dragoceno vreme i energiju? Ovakva radna mesta i ekonomski obezbedjen pojedinac za vlast takodje može predstavljati i potencijalnu opasnost jer onda nad njim više ne postoji nikakva kontrola. Lakše je i sigurnije zavaravati mlade ljude ugororima na odredjeno vreme u opštinskim organima, javim preduzećima ili ustanovama. U takvoj situaciji ucena se podrazumeva i stvara se armija poslušnika. Vraćajući film unazad, a analizirajući sve pomenuto, nije teško izvesti zaključak da je odlazak petrovačke naprednjačke vrhuške kod naše dijaspore u Švajcarsku radi navodnog investiranja, pre nekoliko godina, ustvari bila loša farsa sa solidnim glumcima u predstavi zvanoj „Mazanje očiju i prodaja magle“. Tada su neki članovi „delegacije“ koja je, inače, u Švajcarsku putovala o trošku budźeta, put iskoristili za posete rodjacima i prijateljima, bez ikakvog blama. Uzimajući sve u obzir, potpuno je jasno zašto su Petrovčani izgubili svaku nadu u bolje sutra. Prema nekim nezvaničnim podacima, četiri čoveka dnevno napuštaju Petrovac na Mlavi i odlaze u inostranstvo. U glavoj ulici, pešačkoj zoni i na tzv. „novoj kaldrmi“ tj. ulici Petra Dobrnjca, mogu se videti brojni prazni lokali i natpisi „kuća na prodaju“. O zabačenijim delovima grada da i ne govorimo. Priča se i o teškim i mučnim scenama u petrovačkim osnovnim školama kada se školski drugovi rastaju od druga i drugarice čiji su roditelji posle dugih i neprospavanih noći jednostavno odlučili da odu u beli svet i u Srbiju nikada više ne vrate. Skajp ili viber nikada neće moći da zamene izgubljenog druga ili drugaricu sa kojima se delila školska klupa, sendvič, smeh i tuga. Da li iko može zamisliti da je zbog nebrige republike i opštinskih vlasti prema poljoprivrednicima i loših otkupnih cena, a skupog goriva, jedan petrovački poljoprivrednik prestao da obradjuje 100 hektara zemlje i sa sinom otišao u Sloveniju da vozi kamion? A to se dogodilo. Gde je to stigao naš stari, dobri, Petrovac na Mlavi? Nekada je voz zvani „Ćira“ prolazio Petrovcem i prevozio putnike. Njega više odavno nema. Sada neka nevidljiva, zlokobna lokomotiva, brzinom svetlosti odvozi mladje Petrovčane sa njihove dedovine u nepoznato. A stari, kojima je odavno kasno za odlazak, ostaće da se guše u mirisu svoje mokraće kada postanu nemoćni, a deca budu daleko. Hoće li se mašinovodje pomahnitale lokomotive probuditi iz sna u koji su utonuli opijeni vlašću ili ćemo se svi vrlo brzo stropoštati u bezdanu provaliju???